Gnusoba

Zar nije bolje, govorio je, da od ove načisto razvaljene i upropašćene Srbije, najgoreg mesta za umiranje u Evropi, a i šire, zajedničkim snagama napravimo mesto u kome će biti milina umreti, Srbiju u koju će – kada je deratizujemo, dezinfikujemo, okrečimo, počistimo i dovedemo u red – nagrnuti bogati samrtnici iz cele Evrope da ovde, u Srbiji, umru na miru, takoreći na visokoj nozi, kao što su u XIX veku u velikom stilu umirali u Marijenbadu i drugim mondenskim, evropskim banjama. Srbija, pravo mesto za vašu smrt, Srbija, vaša poslednja destinacija, tako bi mogala da glasi naša reklamna poruka na CNN-u, tako je govorio Ðinđić, čovek sa istančanim smislom za humor. Ako već ne možemo da živimo bez smrti, takođe je govorio Ðinđić, šaljivdžija, hajde da od smrti napravimo biznis...

Mandarić i Masleša, dva glavna lika ovog romana, obračunavaju se sa srpskim primitivizmom i mentalitetom, ali ovoga puta kolektivno izopačenje oličeno je u novijoj političkoj psihopatologiji, koja u još jednoj bespoštednoj Basarinoj satiri dodaje nove, manične crte u karakterologiji nacije. Njihovo se poimanje demokratske Srbije u osnovi ne razlikuje, samo su različite njihove reakcije na nastalu epohu navodno oslobođenu jednoumlja: jedan protagonista, rastrzan između euforije i depresije, dobija napade bipolarnog poremećaja, a drugi se trudi da ga smiri i uveri da je to sudbina koju ne možemo izbeći...

U pozadini njihovog dijaloga, koji će do suza nasmejati čitaoce i na kraju im ostaviti gorak okus u ustima, naći će se lik Zorana Đinđića, čoveka koji se, po mišljenju obojice protagonista, upustio u zaludan naum da dovede svoje sunarodnike u kakav-takav red.