Glumište Senki

Ana Smiljanić svoju iskustvenu sen zadržala je na hartiji, ona je otrgnuta od zemljine teže, prijatna u tihosti napisanog štiva, čije slovo u vazduhu okleva da galopira za prazninu čiju tajnu jedino molitva može zagrliti stihom ili proznim fragmentom.
Biografska elementarnost ove knjige nas uverava koliko je san moćni čuvar u potopu bespomočnih minuta, trenutaka kada Ana Mari zalazi u naše sumračne ulice da nas svetlosno nađe pred ogledalom koje razotkriva misleno lice obojeno za Hiljadu i jednu noć pred karminskim rumenilom neba.

„Ana Mari, gde si nestala one kišne noći iz ovog sveta, kada sam u postelji našoj grlio samo tvoju večnost, dve krsne slave i mimoilaženje bespomoćnih minuta.“