Džinovski Pad Jedne Trepavice

Ljudi se kriju u koferima, gradovi se okreću naopačke, a ljudske grudi cvetaju. Svakodnevni predmeti postaju protagonisti, reči nestaju i heroji obolevaju, simboli se ruše, da bi konačno doveli do enigmatičnog pada jedne trepavice. Do pada koji čitaocu otkriva jednu novu perspektivu. Zbirka priča Džinovski pad jedne trepavice se oprobava kako u tradicionalnoj tako i u eksperimentalnoj formi kratke priče.

Njeno pripovedanje se razvija iskreno, umešno, izbalansirano, maštovito i duboko. Njen jezik je zreo, bogat, eliptičan (…) ponire u sadašnjost i prošlost sa ličnim, političkim i društvenim aluzijama, često na granici pobune i spasonosne ironije. Franc Kafka, Semjuel Beket i Kasandra i Vuk Margarite Karapanu su uz nju kao arhanđeli (…)

(…) Marija Joanu je napisala izuzetan prvenac vredan svake pažnje i niko iz njene generacije nije do sada objavio nešto slično. 

Tanos Statopulos, list Katimerini

Snažna proza, koja nadmašuje regionalni karakter, iako ga u isto vreme i poseduje.  Jezik gustog tkanja, koji vešto koristi elemente nadrealnog i apsurdnog. Svakako ćemo čuti opet ime ove mlade kiparske književnice u budućnosti.

Časopis Endefktirio

knjiški razgovor

Beket i njegova Sabrana dela užasno mi smetaju.

Noćima mi ne daju oka da sklopim. Organizuju terevenke, vrte se u krug pijani na policama i čekaju Godoa da se proveseli zajedno sa njima. Čekajući ga stvaraju brda prašine, u koja nas sve redom zakopavaju da ih ne bismo nervirali svojim gunđanjem. Beloved ili Voljena Toni Morison vrti se u prostoru kao utvara, ne bi li ih prestrašila i naterala da se premeste na neku drugu policu, ali ova ni makac. „Nemoj plakati, Voljena”, kažem joj. „U nekom trenutku neko će čuti i tvoju priču.”

Beket i njegova družina ponekad oblače Joneska u Boga i kidaju se od smeha. „Ne paše ti Bog!”, uzvikuju. Tu negde se u razgovor uključuje i Sartr sa svojom „teorijom emocija”, ali izaziva reakciju Voljene iz koje emocije naviru, a njen plač zasenjuje svaku moguću teoriju. „Opet ova plače?”, pita Sartr vidno iznerviran. „Koga čekamo?”, pitaju Usta. „El Diabla!”, odgovara Italijan i, dok počinje s opisivanjem krugova Pakla, baca tamnu koprenu na večernje raspoloženje. „Zavežite već jednom!”, urla jedna zaboravljena knjiga sa susedne police. „Ti da zavežeš što te rođena majka ne prepoznaje!”, uzvikuju svi uglas i opet pronalaze svoj osmeh.

Ja obično ne govorim. Naučila sam da uživam u neprospavanim noćima koje mi nudi njihov lumperaj. Volim da slušam koliko se zabavljaju dok govore o filozofiji i književnosti, sravnjavajući sve, ali istovremeno i otvarajući nove horizonte. Divim im se zbog toga. Ne zavidim im…