Anabioza

Ona se budi na dušeku u praznoj sivoj sobi bez prozora, mamurna i željna alkohola. U vazduhu lebdi samo jedno pitanje: Zašto baš ja? Ema je neupadljiva. Skoro pa nevidljiva. Život joj je prazan i besmislen: sa roditeljima se viđa dvaput godišnje, nema ni prijatelje ni dečka, za kolege s posla samo je još jedno bezlično biće u boksu kol-centra. Možda je baš to čini idealnim plenom za otmičare, zato što može da nestane, a da za sobom ne ostavi nikakav trag?

Sada mora da očuva razum u toj zatvoreničkoj sobi, gde šara na zidu dobija težinu smisla, a bokal s vodom postaje pitanje života ili smrti.