Amerika Na Putu Ka Ratu Protiv Kine

Broj stanovnika SAD čini 4,25% od ukupnog broja svetskog stanovništva, dok ukupan broj stanovnika na Zapadu čini 14% svetskog stanovništva. Međutim, kada je u pitanju politička, ekonomska, vojna i medijska moć, čini se da je dominacija Zapada gotovo apsolutna, i budući da već vekovima traje, na samom Zapadu se često vidi kao sasvim prirodna i po sebi razumljiva. Odnos Zapada prema nezapadnim zemljama zavisi pre svega od toga u kojoj meri te druge zemlje podržavaju zapadnu dominaciju i privilegije koje iz nje proističu, u kojoj meri doprinose njenom perpetuiranju, ili joj se pak, odupiru. Otuda prijateljske zemlje mogu biti i nedemokratske, teokratske, krajnje nepravedne i surove prema manjinama i sprovoditi čak aparthejd. Zemlje koje, iz ovih ili onih razloga, ne daju aktivan doprinos hegemonom statusu Zapada, odnosno SAD, često su pod udarom političkih i ekonomskih pritisaka i sankcija, podriva im se privreda (pa bilo i da je kapitalistička), destabiluzuje im društvo, podržavaju etnički nemiri itd. U njima se čak, na posredni način, oslabljuje i demokratija. Jer „stepen demokratije u nekoj zemlji“, kako glasi pravilo sociologa Georga Simmela, „ekvivalentan je stepenu pritiska na granicama te zemlje“. Ništa nije nepovoljnije po razvoj demokratije nego kada ste okruženi vojnim bazama zemalja koje vas percipiraju kao neprijateljske (u širem pojasu oko Kine ima 400 američkih vojnih baza) i kada vam flote tih zemalja redovno plove i rone ispred kuće. Privredni uspeh koji je postigla Kina u poslednjih 40 godina – bez presedana je u ljudskoj istoriji. Preko 800 miliona stanovnika Kine je izbavljeno od apsolutnog siromaštva. Uspon Kine uliva nadu milijardama ljudi sa „globalnog Juga“, ali ga danas Zapad vidi kao pretnju vlastitom prvenstvu i svetskom poretku koji odavno vlada i privileguje Zapad. Dalji privredni rast Kine se aktivno blokira i sprečava, njene uspešne kompanije progone i zabranjuju. Nažalost, možda se neće na tome završiti. Američki publicista i mirovni aktivista Kiji Noh, podseća na stare narative o „žutoj opasnosti“ i opisuje način na koji se oni oživljavaju i proširuju u savremenim američkim medijima. Ukazuje na rešenost američkih vojnih, političkih i medijskih elita da „obuzdaju“ Kinu i demaskira propagandne metode i laži kojima ubeđuju stanovništvo da je to nužno za njihovu bezbednost. Rat protiv Kine se, prema njemu, odavno vodi, ali može doći do eskalacije čije posledice neće osećati samo sukobljene strane.