Al-Gebra

Već sam naslov, „Al-Gebra“, otkriva nam jednu od svojih osnovnih namera: na arapskom je­ziku al-gebr znači sastavljanje razdvojenih de­lova, uz­glo­bljavanje polomljenih čestica, sjedinjavanje, uspo­stavljanje ravnoteže, itd. Algebra kao važna matema­tička disciplina koja istražuje odnose i svojstva brojeva jeste u nekom višem, poetskom smislu potraga za skladom, povezanošću i mudrošću. Otuda u podnaslovu zbirke stoji „Ucelivanje krhotina“ – etimologija reči ucelivanje ide do pojmova celine i celosti, ali i do reči celov, odnosno poljubac, i celivati, odnosno ljubiti, pa bi ucelivanje mo­glo značiti i utiskivanje poljupca. Mogli bismo reći i ova­ko: razlomljeni delovi nekada jedinstvene celine po­ku­šavaju opet uspostaviti jedinstvo kroz traženje ljubavi i zajedništva.
Opet malo matematike: ova zbirka sadrži pet krugo­va od kojih svaki sadrži deset pesama, a svaka od njih sad­rži po deset stihova – prostom računicom dolazimo do ci­fre od petsto stihova. Svaki stih u ovoj knjizi može sta­jati kao zaseban iskaz, izdvojen iz celine, ali se lako mo­že kombinovati sa bilo kojim drugim stihom i tako sva­ki put činiti novu, često neobičnu, ali ipak smislenu celi­nu sa iskazima koji mu prethode i koji slede posle njega. Sve vreme Kitanović radi upravo to: ponavlja određene stihove kroz pesme i krugove, ali menja njihovo mesto i kontekst, a samim tim i njihovo pojedinačno značenje, ali i značenje cele pesme. Ova kombinatorička igra ne po­staje uzaludna i dosadna pre svega zbog izuzetnog zna­čenj­skog potencijala gotovo svakog stiha-iskaza. Auto­ro­vi stihovi predstavljaju kompresiju životne energije, isku­stva i mudrosti – izdvojeni iz pesme, oni funkcionišu kao mudre izreke, odnosno sentence. Sastavljajući pe­sme od niza sentenci, pesnik ne uspostavlja samo puki spi­sak ži­votnih mudrosti, već on pokušava da uspostavi neki smislen dijalog između mnogobrojnih iskustava i viđenja stvarnosti, takav dijalog koji bi oformio toliko žuđenu celinu i jedinstvo.

Bojan Samson

Ova knjiga otvara čudesnu igru gde čitaočevo ja po­staje pesnički subjekt koji sav vrca od suprotnosti, di­gresija i stihovi postaju pomoćna sredstva da se dođe do neke subjektivne istine pred kojom se može odahnu­ti i koja znači smiraj i počinak umorne i opustošene be­smi­slom duše.
Ove pesme imaju mantrički karakter ponavljanja odre­đenih stihova što ostavlja utisak kontekstualnog ri­­­tma u kojima se smenjuju osmerac i heksametar, što nas opet navodi da počnemo versifikacijski misliti, a tako­­đe, očekuje i dobro potkovanog i učenog čitaoca. Ali to je samo kad poželimo da sledimo formulu iz na­slo­va koji glasi „Al-Gebra”, ali ako pratimo emociju i unu­tra­šnji doživljaj koji nam pesme proizvode, u našem ira­cionalnom biću osetićemo ono čudesno i katarzično ushi­ćenje koje nam govori da uprkos svemu strašnom što nam ovaj bezumni svet nudi, mi imamo u sebi onu spasonosnu mantru koja nam čaroliju življenja i čitanja čini, ne samo podnošljivom, već i radosnom.

Radovan Vlahović